Poremećaj (deficit) pažnje i hiperaktivnost - ADHD, hiperkinetički poremećaj kod dece

Poremećaj (deficit) pažnje i hiperaktivnost (ADHD) se naziva i hiperkinetski ( hiperkinetički ) poremećaj kod dece ili hiperkinetski sindrom. Ovo je prilično često stanje koje uglavnom utiče na ponašanje. Najčešće se primećuje kod dece, ali može biti i kod odraslih. Takvo ponašanje može da stvori probleme u detetovom intelektualnom, socijalnom i psihološkom razvoju.

Koji su simptomi ADHD

Deca koja imaju ADHD su konstantno nemirna, impulsivna i/ili nepažljiva. Ove karakteristike se primećuju u različitim okruženjima u kojima se dete nalazi, na primer kod kuće, u školi itd. Takođe se mogu videti i u više vrsta aktivnosti, na primer u radu u školi i u odnosima sa drugima. Pojavljuju se u znatnom većem intenzitetu nego što se to za njihov uzrast očekuje i značajno remete svakodnevni život deteta.

adhd

Postoje tri tipa ADHD:

1. Hiperaktivnost i impulsivnost. Neke od karakteristika ovog tipa ADHD su da dete može da:

  • previše se vrpolji
  • jurca unaokolo u neprimerenim situacijama
  • teško mu je da se igra u tišini
  • previše priča
  • prekida druge osobe
  • ne može da sačeka na svoj red u igri, razgovoru ili u redovima

2. Poremećaj pažnje. Kod ovog tipa dete može da:

  • teško se skoncentriše i drži pažnju
  • zbog nepažnje pravi greške i ne sluša ili ne prati instrukcije
  • lako skrene pažnju sa onoga što radi
  • zaboravno je tokom dnevnih aktivnosti i gubi neke osnovne stvari kao što su školske knjige ili igračke
  • teško organizuje svoje aktivnosti

3. Kombinovani. Dete sa ovim tipom ADHD ima karakteristike oba gore navedena tipa.

Deca koja imaju ADHD takođe imaju veću verovatnoću i za druge probleme kao što su anksioznost i depresija, problemi u ponašanju i poteškoće u koordinaciji. Neku decu sa ADHD prate i teškoće pri čitanju i disleksija.

Napomena: mnoga deca, naročito ona mlađa od 5 godina su jednostavno nepažljiva i nemirna. To ne znači da automatski imaju i ADHD.

Šta izaziva ADHD

Uzrok pojave ADHD nije poznat. Smatra se da postoje izvesne promene u delovima mozga koji kontrolišu impulse i koncentraciju. Iako glavni uzrok nije poznat, smatra se da više faktora povećava rizik da dete dobije ADHD. U njih spadaju:

  • Genetska predispozicija - naši geni određuju način na koji naš organizam funkcioniše, naš izgled, pa i od kojih bolesti ćemo oboleti. Neka istraživanja su pokazala da su neki geni povezani sa ADHD. Tako dete koje u porodici ima člana koji ima ADHD (majka, otac, brat ili sestra), ima i veće šanse da i samo dobije ADHD.
  • Ako tokom trudnoće majka konzumira alkohol, cigarete ili narkotike, povećava se rizik da dete dobije ADHD.
  • Problemi tokom porođaja ili komplikovan porođaj zbog kog bebin mozak ne dobija dovoljno kiseonika. Bebe sa veoma malom težinom na porođaju imaju povećan rizik od ADHD.
  • Ako je dete u ranom detinjstvu ozbiljno zanemareno i živi u teškoj oskudici, može doći do povećanog rizika od ADHD.

Određeni faktori u podizanju deteta kao što su loše roditeljstvo, previše gledanja televizije, stres u porodici itd. ne izazivaju ADHD. Međutim, ovakvi faktori mogu da pogoršaju ponašanje deteta koje ima ADHD. Ishrana takođe može biti jedan od faktora (o tome reči dalje u tekstu).

Kako se postavlja dijagnoza ADHD?

Ne postoji jednostavan test kojim bi se postavila dijagnoza ADHD. Dijagnozu može da postavi lekar specijalista koji će prethodno izvršiti procenu, koja uključuje razgovor sa roditeljima i detetom, kao i lekarski pregled. Lekar može zatražiti i izveštaj iz škole i posmatrati dete dok obavlja određene zadatke.

Ciljevi ove procene su:

  • da se potvrdi da dete definitivno ima ADHD.
  • da se bude siguran da nema drugih razloga koji objašnjavaju ponašanje deteta, kao što su problemi sa sluhom, epilepsija ili problemi sa štitnom žlezdom.
  • da se identifikuju neki drugi problemi koje dete možda ima, na primer anksioznost, nedostatak samopouzdanja ili poteškoće pri učenju.
  • Da bi lekar mogao da postavi jasnu dijagnozu ADHD, moraju da se ispune neki strogi kriterijumi. Na primer, simptomi poremećaja pažnje i/ili hiperaktivnosti i impulsivnosti moraju biti prisutni najmanje šest meseci. Oni takođe moraju da prave probleme u životu deteta i da su oni drugačiji od onog što je za očekivati u njegovom uzrastu. Isto tako, simptomi moraju da se pojave pre navršene sedme godine i da budu prisutni u više od jednog segmenta - na primer i kod kuće i u školi. Pored toga, moraju se isključiti neki drugi uzroci simptoma, kao što su depresija ili anksioznost.

Lečenje ADHD

Odabir terapije zavisi od težine stanja i uzrasta deteta. U lečenju treba da učestvuje tim stručnjaka specijalizovanih za ADHD. U timu mogu da budu lekar, medicinska sestra, nastavno osoblje škole, socijalni radnik, psiholog ili psihijatar. U terapiji mogu biti upotrebljeni i lekovi.

Terapije za ADHD koje ne uključuju lekove

Kod dece predškolskog uzrasta ili starije dece sa blagim-do-umerenim oblikom ADHD, prvi korak je obično da se roditelji ili staratelji upute na program edukacije. I dete može biti uključeno u program bihejvioralne terapije za regulisanje ponašanja. Program edukacije roditelja može sadržati:

  • učenje kako kontrolisati i umanjiti problematično ponašanje
  • učenje efikasnijih načina komunikacije s detetom
  • pomoć da bolje razumete detetove emocije i ponašanje

U terapiji mogu biti uključeni učitelji deteta radi prilagođavanja obrazovnog programa, kako bi dete uspešnije savladavalo gradivo.

Kod težih oblika ADHD ili gde gore opisane terapije ne daju rezultate, preporučuje se lečenje lekovima.

Lekovi za hiperaktivnost i poremećaj pažnje - ADHD

Lečenje ADHD uz pomoć lekova vrši se pod nadzorom specijaliste za poremećaj ponašanja kod dece. Lekovi se ne daju deci mlađoj od 6 godina. Najčešće upotrebljavani lek je Metilfenidat (Ritalin).

Metilfenidat (Ritalin)

Da li lekovi pomažu kod ADHD?

Lekovi za ADHD su u upotrebi već dugi niz godina i pokazuju dobre rezultate. Brojna istraživanja su pokazala da tretman lekovima sa ili bez programa bihejvioralne terapije ima veći efekat nego tretman samo bihejvioralnom terapijom.

Kako metilfenidat deluje?

Metilfenidat spada u psihostimulanse. Deluje tako što povećava količinu dopamina u određenim delovima mozga koji su odgovrni za samokontrolu i pažnju, stimulišući ih da bolje rade i tako povećavaju sposobnost deteta da poboljša pažnju i koncentraciju.

Uzimanje lekova počinje sa malim dozama, 5 mg tri puta na dan, a dete se pažljivo prati zbog mogućih neželjenih dejstava. Kasnije se doza postepeno povećava tokom 4-6 nedelja do maksimalnih 20 mg tri puta na dan u odnosu na to kako lek deluje i da li ima neželjenih efekata. Najčešći neželjeni efekti su nesanica, gubitak apetita i gubitak telesne težine.

Jednom kada se konačno utvrdi dnevna doza, moguće je da se pređe na uzimanje verzije leka sa produženim delovanjem jedanput dnevno.

[ Napomena: Gore opisan način uzimanja leka je dat isključivo u informativne svrhe. Pravu dozu terapije, kao i potrebu da se uzimaju lekovi određuje lekar specijalista pod čijim nadzorom se lekovi jedino i smeju uzimati. ]

Koliko brzo metilfenidat deluje?

Metilfenidat počinje da deluje u roku od 20 minuta i njegovo dejstvo traje 3-4 sata. Verziji sa produženim delovanjem treba nešto duže da počne sa delovanjem, ali traje oko 12 sati i obezbeđuje stabilniji nivo leka u krvotoku tokom dana. Može biti potrebno nekoliko nedelja da bi se primetilo puno dejstvo leka.

Koliko dugo se uzimaju lekovi?

Uobičajeno je da se lekovi uzimaju tokom više godina. Kada dete postane adolescent, preporuka je da se svake godine proba sa prekidanjem uzimanja lekova kako bi se potvrdilo da su lekovi još uvek neophodni.

Da li su lekovi za ADHD bezbedni?

Oko upotrebe lekova za lečenje ADHD postoje kontroverze, najviše zbog zabrinutosti ljudi da li su lekovi efiksni, kao i mogućnosti od neželjenih efekata. Istraživanja su pokazala da lekovi ne izazivaju zavisnost kod dece i da su veoma važno sredstvo u lečenju teških oblika ADHD i blažih oblika kod kojih drugi vidovi lečenja nisu dali rezultate.

Iako postoje izveštaji o zloupotrebi lekova od strane pojedinaca u adolescentskom dobu i kao odraslih, ipak je mnogo veći rizik od uzimanja psihoaktivnih supstanci kod osoba sa nelečenim ADHD, nego što je rizik od zloupotrebe prepisanih lekova.

Ove kontroverze su u velikoj meri bez osnova jer su i naučna istraživanja i godine iskustva u upotrebi lekova pokazala da su lekovi bezbedni i delotvorni.

ADHD, hiperaktivnost i ishrana

Promene u načinu ishrane za tretman ADHD su u širokoj upotrebi dugi niz godina. One mogu biti:

  • Suplementi koji sadrže jedinjenja za koja se smatra da nedostaju. Na primer, suplementi masnih kiselina kao što su omega 3 i omega 6; i/ili
  • Izbacivanje namirnica za koje se smatra da škode. Na primer, izbacivanje namirnica koje sadrže veštačke boje i druge aditive.

Ishrana verovatno ne izaziva ADHD, ali izmene u ishrani mogu pomoći u nekim slučajevima, mada ne u svim. Moguće je da na neku decu loše utiču neke namirnice ili aditivi. Ako uočite da neki sastojak ili namirnica pogoršava simptome deteta, zabeležite to i porazgovarajte o tome sa lekarom ili nutricionistom. Takođe treba naglasiti da ne preduzimate nikakve restriktivne dijete za vaše dete na svoju ruku. Ako smatrate da je ishrana u pitanju, najbolje je da se obratite lekaru da vas uputi kvalifikovanom nutricionisti, koji vas može posavetovati i postarati se da eventualno nova ograničena ishrana sadrži sve potrebne hranljive sastojke koji su potrebni za rast i razvoj deteta.

Ipak je preporuka za sve osobe sa ADHD da imaju jednu zdravu i izbalansiranu ishranu, kao i da redovno vežbaju.

Kakva je prognoza za osobe sa ADHD?

Do 80% dece sa ADHD nastaviće da ispoljava simptome i kao tinejdžeri, dok će oko 50% njih imati neke simptome i kao odrasle osobe. Sa godinama simptomi mogu da se izmene, na primer dete koje je uvek bilo nemirno, može kao odrasla osoba da oseća dosta unutrašnje tenzije. Takođe je verovatno da će se simptomi ublažiti i vremenom praviti manje smetnje. Kao što je već pomenuto, lečenje često može da popravi simptome.

Deca koja imaju ADHD imaju i veće šanse da kao odrasli imaju druge probleme kao što su :

  • nezaposlenost
  • teškoće u emotivnim vezama
  • zloupotreba supstanci
  • problemi sa zakonom.

Tretman usmeren na regulisanje ponašanja u ranom detinjstvu, ima za cilj umanjenje dugoročnog uticaja ovog stanja.

Naslovna | Kontakt | Marketing | Uslovi korišćenja | Mapa sajta
Sadržaj ovog sajta služi isključivo u informativne svrhe i nije zamena za profesionalni medicinski savet, dijagnozu ili propisanu medicinsku terapiju.
Copyright © 2017 - Sva prava zadržana - Simptomi & Lečenje

Ove stranice koriste tzv. kolačiće kako bi obezbedile bolje korisničko iskustvo i funkcionalnost.
Koristeći naše stranice slažete se s korišćenjem kolačića. Saznajte više